Победник
МИХАИЛ ДУДАШ, НАЈБОЉИ СРПСКИ ВИШЕБОЈАЦ
Бити бољи од себе самог
У атлетици постоји строг и поштен закон: не борилишту си сам и све зависи од тебе. Такмичиш се да надмашиш себе, а не да поразиш друге такмичаре. Спорт је велика привилегија, поред осталог и зато што спортисти омогућава да живи игру. Ту увек додајем и борбу, јер је тај елемент у мом карактеру. Снага свеколике манипулације и извртања око нас данас је огромна, готово демонска, и представља велико искушење. Ако останемо одани својим провереним вредностима, издржаћемо и победити
Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника
Прави је ратник на атлетским борилиштима. Најбољи српски вишебојац. Михаил Дудаш (Нови Сад, 1989) за Националну ревију открива снагу својих утисака сакупљених у годинама спортског и људског узрастања.
– У свет атлетике сам ушао веома рано. Имао сам осам година када ме је тренер мог брата повео на један дечји атлетски митинг у Немачкој. Тада се показало да имам таленат, али и велику жељу да се тиме бавим. За разлику од других дечака, окушавао сам се у многим дисциплинама, подједнако успешно, што је моје тренере Горана Обрадовића и Феђу Камасија, са којим и данас сарађујем, подстакло да ме упуте на вишебој. То је била права одлука. Уосталом, на првом вишебоју на којем сам наступио остварио сам норму за светско првенство. Увек су ме привлачиле ствари које су испуњене различитостима, а вишебој је такав.
Јесте ли задовољни тиме како се развија Ваша каријера?
Једна од карактеристика правих спортиста је да никада нису задовољни оним што остварују, чак и када освајају медаље. Један сам од таквих и сматрам да сам у неким ситуацијама могао више да учиним. Ипак, најбитније је да сам потпуно испуњен оним чиме се бавим. Задовољан сам начином на који проводим своје време, ритмом обавеза, тренинга, путовања, такмичења и свим што то прати. Волим то што радим, поштујем то што јесам и спреман сам да све од себе дам да бих се у томе потврдио.
Осећате ли да сте на правом животном месту?
Без дилеме. Имам привилегију да се бавим игром. У атлетику сам својевремено ушао зато што ми је личила на игру, без предумишљаја. Нисам размишљао о томе колико ћу далеко стићи, хоћу ли бити успешан, да ли ћу моћи од тога да живим. Тај осећај, још жив у мени, много ми значи. Осим тога, свестан сам да у данашње време многи у Србији не могу да раде оно што воле, већ се баве принудним пословима, само да би преживели. Ретки су они који себи могу да приуште нормалне животне услове, а да при том раде оно што воле. Себе видим међу њима – радим оно што волим, сматрам да сам успешан у томе и, поврх свега, могу од тога пристојно да живим.
Спорт није само свет игре, већ и свет борбе, која уме да буде немилосрдна?
Мислим да управо то чини комплетним мој утисак о спорту. Још као дечак сам потпуност игре доживљавао само када је прерастала у борбу. Зато сам тако рано заражен спортом, јер то је мој карактер. Самим тим, могу рећи да се нисам много променио, јер увек сам тежио да се докажем на тај начин. Сада то и чиним – упорношћу, тренингом и тежњом да будем међу најбољим светским вишебојцима. Привлачно ми је да могу да останем оно што сам био одувек и да на спорт гледам као на игру, а када дођу такмичења да се претворим у гладијатора који даје више него на тренингу.
БЕЗ ПРЕЧИЦЕ И АЛИБИЈА
Да ли гладијатор са срцем дечака сматра да је атлетика још увек краљица спортова?
Наравно. Сваки спорт је везан за атлетику, док она није везана ни за један. У атлетици постоји строг, али врло поштен закон који каже да увек мораш дати максимум, ако хоћеш да будеш међу најбољима. Једноставно, сам си на борилишту и све зависи само од тебе. Нема тима, нема саиграча који могу да те повуку или покрију, ако ти не иде. Будите уверени, никада се још није догодило да на великим такмичењима медаљу освоји атлетичар који се тог дана није баш најбоље осећао, па је стога пружио мање него што се очекивало. У атлетици нема алибија, нити пречице ка успеху, мада тако нешто, право речено, готово да не постоји ни у једном другом спорту.
Потреба да се буде бољи од себе ствара међу атлетичарима посебан витешки кодекс?
То је врло изражено јер смо сви свесни да се боримо против себе, а не против другога. Онај који на крају слави победу, он је надмашио себе, а не остале такмичаре. Зато међу нама нема негативних аспеката конкуренције – зависти, провокација или било чега сличног. Ми у вишебоју веома често подржавамо и храбримо једни друге, јер разумемо смисао такмичења.
Да ли савремени спорт регрутује сумњиве хероје?
Много је аспеката који то потврђују, а све полази од тежње да се по сваку цену дође до успеха. Од када је новац ушао у спорт, победе више нису само ствар простог престижа. Многи су спремни и на преваре да би дошли до тријумфа. О томе сведоче и откривене и прикривене допинг афере. Спорт ствара победнике, али не и снагу људскости. У данашње време, када се победе огрћу великом славом и новцем, то напросто не иде једно са другим. Многи спортисти не стигну ни да се развију као ваљане личности, нити то од њих траже они који их форсирају и на њима добро зарађују. Зато на сваком кораку можемо затећи личности које су биле једно када су почињале у спорту, а сасвим су нешто друго када им каријера заблиста. Мој циљ је да не изгубим везу са светом из ког потичем, да не заборавим колико значи пажња, пристојност, обзир. Колико значи сећање на све оно што смо били, што нам је ковало карактер, и на људе уз које смо узрастали.
РАСКРИНКАТИ АНТИВРЕДНОСТИ ТРЕШ МЕДИЈА
Чини се да се општи систем вредности све више заснива на људима којима се незаслужено придаје пажња?
И за то, нажалост, постоји много потврдних примера. Поменућу само„старлете” и „напуцане певачице”, сада у јавности врло заступљене. Кроз њих се организовано промовише један систем антивредности, простачки и олак, потпуно неодговоран. Зашто је то на цени сада, ко је и како омогућио да полусвет и примитивизам постану доминантни, друго је питање. Требало би да се бавимо тиме како се одупрети и како подстаћи младе на то препознавање, на тај отпор. Свет се данас устеже да се позива на част, достојанство, добронамерност, а онима који то оличавају не пружа се одговарајућа пажња, не даје им се снага пожељних примера. У очима младих треба разобличити многе псеудомитове на јавној сцени и у треш медијима, показати им јасно колико сумњивих карактера и подљудских вредности стоји иза тога.
У чему ти је спорт још помогао, осим у стицању победничког карактера?
Путовања су оно што себи несумњиво не бих могао да приуштим да није било спорта. Велика је привилегија спортиста што су у прилици да посете знатан део света и открију богатство различитости. Све то помаже човеку да обогати сопствени свет и живот, да понешто усвоји и можда примени. Коначно, то нас подстиче да поштујемо сопствену особеност. Само аутентични народи представљају нешто важно и особено на светској позорници.
Чини ли ти се да савремене генерације не разумеју „знакове поред пута” којим се крећу?
Велики данак узима дигитализација и читава сфера интернета сфера, која је превелик број људи учинила зависнима и постала њихово једино поље смисла. Они у томе виде слободу, верујући да су ван контроле, а не слуте да све то контролише једно велико око. Материјални аспекти постају предоминантни и мало ко данас размишља о лепоти која нам је на дохват руке, а не кошта ни динара. Људи све мање прилазе једни другима са осмехом, све мање их је који воле да шетају крај реке или да гледају залазак сунца. Битније им је да имају скуп „ајфон” или нешто слично, а несвесни су да тако постају све више усамљени и гневни.
У чему је избављење?
Бојим се да је за тако нешто најпре потребно освешћење, али потпуно. Огроман број људи и не слути да су робови социјалних мрежа и интернета, да им та симулација отима стварни живот. Ако се са тиме не изборе, остаће заточени у свом виртуелном свету, дубоко уверени да су на правом месту и да је то оно што им треба. До тих људи је тешко допрети. Више желим да им неко помогне, него што верујем да је то могуће. Снага дигиталне манипулације у савременом свету је огромна, заводи и децу и одрасле. Цена може бити страшна. Нада ипак постоји, а то је читав свет око нас. Прави, реалан свет, са непролазном лепотом.
ДОРАСЛОСТ СЛОБОДИ
Тренуци које памтиш, мимо спорта?
Можда је то тренутак када сам се суочио са слободом и осетио да сам јој дорастао. Имао сам двадесет једну годину и отпутовао у Америку, у посету другу који живи у Канзасу. У Чикагу сам, међутим, закаснио на авион, тако да сам ноћ морао да проведем у том граду. Међутим, није ми било жао због тога. Напротив. Био сам сам, предалеко од свог света и на неки необичан начин, потпуно свестан да сам спреман за било какав изазов. То ме је радовало. Отишао сам у хотел – и соба ми је деловала дивно. Певушио сам неку песму и лако заспао. Ујутро сам се рано пробудио у истом расположењу. Био је то чудан осећај лепог сусрета са собом, буђење осећаја сигурности и поуздања у себе самог, а за тако нешто изгледа да не треба крупан разлог. Тако нам мало треба да изненадимо и обрадујемо себе.
Да ли размишљаш о томе шта би те још могло испунити, осим атлетике?
Још не. Потпуно сам задовољан оним што радим, спорт ми пружа велику сатисфакцију за огроман труд који улажем, чини ме активним, пружа ми прилику да путујем и откривам свет. Не покушавам да размишљам шта је ван тога. Када једног дана почнем то да радим, биће то сигнал да је време да свој живот усмерим према неким другим странама.
Да ли су спортисти свесни да су често једина права радост свом народу?
Свакако. Неки би рекли да то ствара додатни притисак, али ја не мислим тако. Притисак је на људима који тешко живе и суочавају се са озбиљним проблемима, болестима. Моћи некоме да пружиш барем мало радости је привилегија. Ми спортисти имамо ту привилегију. Почаствован сам због тога. Чар те привилегије сам осетио на Европском првенству у Београду. То ће ме мотивисати да на сваком следећем такмичењу учиним нешто што ће макар једној особи измамити осмех на лицу.
***
Медаље
Михаил Дудаш такмичи се у вишебоју: у десетобоју на отвореном и у седмобоју у дворани. У обе дисциплине држи националне рекорде. Међу његовим великим спортским успесима издвајају се две бронзане медаље на Европском првенству за млађе сениоре, затим бронза у седмобоју на Европском дворанском првенству у Гетеборгу 2013, бронза на Европском првенству на отвореном у Амстердаму 2016...
***
Сачувати свој свет
– Оно што смо заволели као млади је најисправније, јер је било из срца. Ако се тога одрекнемо, изгубићемо најлепши део себе. То је наш темељ, плод наше сигурности, јер нигде се нисмо тако добро осећали као у дому, крај своје породице, поред првих пријатеља. Само су ти доживљаји лишени сумње, која нас касније опомиње пред свим и свачим. Чувам свет свог одрастања, своју породицу, обичаје, старе пријатеље. Колико год да сам оптерећен обавезама, на њих не заборављам. Могу бити дуго одсутан, али знам где се и коме увек враћам. Жалим оне који се тога одричу и нису свесни шта губе.
***
Изазови који предстоје
– После Европског првенства у Београду, које ми је много значило, очекује ме наступ на Светском првенству у Лондону, током августа. Трудићу се да се што боље припремим, да остварим свој најбољи резултат до сада и да при том уживам свим срцем.